Се изморив, искрена да бидам, ми дојде преку глава. Секогаш кога ќе и дадев шанса на љубовта се чувствував како да доаѓаше и да создаваше бура во мојот живот. Правеше да помислам дека ми е подобро да бидам засекогаш сама. Можеби и не беше крива љубовта како поим, туку луѓето на кои ќе им дадев прилика да бидат дел од мојот живот. Можеше ли Господ да ми прати некој нормален?